| |
Eric Clapton and Steve Winwood
Beogradska Arena
09. jun 2010.
|
10. jun 2010.
|
|
|
| |
 |
|
| |
Sinoćni koncert spada u red onih koji su se dugo čekali , koji su opravdali sva očekivanja i kojeg niste smeli da propustite.
Vest o evropskom delu turneje Erica Claptona, na kojoj pored njega učestvuje i britanski kantautor Steve Winwood, jedan od legendi 60-tih, 70-tih i 80-tih, izazvala je veliko interesovanje javnosti kod nas ali i okruženju, što je rezultiraralo time da je Beogradska Arena rasprodala sve karte, pa čak i one sa "ograničenom vidljivošću"!
Unapred sam se pripremio, preslušao CD i pregledao DVD sa koncerta u Madison Square Gardenu i zaključio da su obojica velikana u top formi.
Upozorenje organizatora koncerta da se dođe do 20h do Beogradske Arene sam pokušao da ispoštujem, no bilo je to teško izvesti, tako da sam ušao u salu tek oko 20:30 i to pomoću "prljavih trikova" zaobišavši većinu posetilaca koja je pokušala da uđe na isti ulaz u Arenu. Sledilo je mukotrpno probijanje kroz ceo parter i rizik da budem premlaćen od razgoropađene publike koja je čekala na početak koncerta.
A koncert je počeo u 21:13 kada su na binu izašli dugokosi Clapton, kratkokosi i mnogo mlađahniji Winwood sa bendom koji su činili Chris Stainton (veteran britanske muzike, radio i sa Joe Cockerom na početku karijere) na klavijaturama, mag na bubnjevima Steve Gadd, basista Willie Weeks i dve lepe žene/soul sisters na pratećim vokalima - Michelle John i Sharon White. Bez mnogo uvoda grupa je krenula u "Had to Cry Today" (Iz repertoara grupe Blind Faith), naravno sa Winwoodom za mikrofonom i obojicom na gitarama. Bila je to duga verzija sa preplitanjem sola obojice majstora. Publika koja je izuzetno dočekala muzičare, počela da maksimalno uživa u umeću ove dvojice muzičkih mađioničara.
Sledila je "Low Down" gde su obojica pevali, a Chris Stainton imao je jedan lep solo na klavijaturama. Situacija je ekspoldirala prvi put sa izvođenjem "After Midnight" (čuvena pesma J.J. Calea, a još čuvenija u Claptonovom izvođenju) i "Presence of The Lord". Posebno je uživanje bilo dopunjavanje obojice solista pri pevanju ove druge pesme. Winwood je seo za harmonijum (organe) i klavir, pokazavši zavidnu tehniku kao klavijaturista. Posle toga krenuo je instrumental "Glad" (Winwoodova kompozicija sa albuma John Barleycorn Must Die grupe Traffic), a posle nje "Well Alright" koju je otpevao Steve.
Kreće, po meni, slabiji deo koncerta gde su se poređale blues kompozicije "Tuff Luck" i "Keys of the Highway" kao i dve Winwoodove kompozicije "While You see the Chance" (album Arc of the Diver) i "Midlands Maniac" (sa prvog solo albuma), kada prisutnima pomalo pada koncentracija, bez obzira na kvalitet kompozicija.
Svi su živnuli na prve akorde pesme "Crossroads", gde je Claptonov produženi solo zadivio publiku. Nakon ovakve "vatre" došao je red na Winwooda koji je izveo osećajnu verziju pesme "Georgia On My Mind" na opšte odobravanje prisutnih.
A onda, ničim izazvan, kreće akustični set. Clapton i Winwood su se uhvatili akustičnih gitara i krenuli sa "Driftin" i "How Long". Istom tretmanu nije izbegla ni čuvena i dugoočekivana "Layla". Priznajem da je verzija bila vrlo lepa, ali toliko sam se nadao električnoj verziji da mi je ovo došlo kao neka vrsta antiklimaksa. Na nju se nadovezala i "Can’t find My Way Home" (opet Blind Faith!).
Posle ovog relaksiranog seta usledio je soul klasik "Gimme Some Lovin", Winwoodove stare grupe Spencer Davis Group, a koju je proslavio i film Blues Brothers, što je publiku definitivno podiglo na noge.
Na ovo je kao šlag na tortu došla 15-minutna nadahnuta izvedba "Woodoo Chile" Jimija Hendrixa. Claptonov "besni" solo na kraju je dolio "ulje na vatru". Nema opuštanja i kreće "Cocaine" (opet J.J.Cale!) sa obojicom pevača na gitarama i Chris Staintonom na virtuoznoj solaži na klaviru. Šta reći, nego priznati da je ovo bio vrhunac večeri. To su osetili i muzičari pa su "zbrisali" sa bine posle gotovo dva sata paklene svirke.
Usledio je bis na kome smo čuli "Dear Mr.Fantasy" Stevea Winwooda u kojoj smo pored maestralne svirke čuli i izuzetni Winwoodov solo na gitari na kraju kompozicije. Svi oni koji su mislili da je on osrednji gitarista bili su razuvereni ovim činom.
Posle ove raskošne izvedbe grupa se poklonila više puta publici i otišla sa bine.
Iako smo očekivali da ćemo čuti još nešto na drugom bisu, ta nam se želja nije ispunila.
Povratak u stvarnost je doneo i problem izlaska sa partera, pošto je obezbeđenje usmeravalo publiku na samo jedan izlaz (ne uključujem tu i fan pit!). Dok su se tribine brzo praznile, ljudima iz partera, koji su skupo platili ulaznice, onemogućeno je da na jednostavniji način izađu iz Hale, (neki su preskakali i ogradu), što je veliki minus za organizatora.
To je bila i jedina stvar koja je donekle pokvarila ovo savršeno veče. Pošto ipak lepše stvari potiskuju one loše, u sećanju će ostati ovaj izuzetni koncert i želja da Claptona i Winwooda što skorije ponovo vidimo u bilo kojoj kombinaciji.
Fotografije sa koncerta
tekst - Slobodan Vlaketić
fotografije - Nebojša mićković
|
|
|
|
